Ponekad osvanu dani u potpunoj bistrini. Rašičiste patine i magle života bez kapi kiše, i sve natoložene čestice prašine, tog beskorisnog dokaza protoka vremena, oduvaju bez ikakve pomoći vetra. Mogu da zabljesnu, čistaci u vremenu, u dnevnoj svetlosti, jednako kao i u tami noći. Leni je bistri dan stigao tačno u šest ujutro, onog datum kada se sa Jamijem, u ulozi Dimitrija, spremala da u kancelarijima ministrastva unutrašnjih poslova počini kriminalni prekršaj zakona o imigraciji.

Dan bistar poput jezera sa najviših planina uvukao se ispod Lenine posteljine i uobličio u strujanje po sredini ledja pokupivši i zadnju kapljicu znoja iscedjenu na spavanju. Potom se stopio sa ritmičnim talasima Lening disanja. Uvukao se u njeno biće i zavladao, jednako kao nekad davno miris omekšivača.

U takvim bistrim, čistim danima čovek  gotovo i ne može da se oseti marioinetom. Učini mu se da upravlja svakom sekundom, da kuva kafu i zabada nokte u koru mandarine baš kao da je izmislio sve te radnje, baš tog dana. Učini mu se da je ritualima svakodnevice konačno shvatio smisao i da je prestalo robovanje. Nema grešaka u ovakvim danima, ni vruće ni prehladne vode, ni pobrkanih telefonskih brojeva, suvišnih reči, jede se tačno onoliko koliko se mora.

Leni se u danu njen bistrine učinilo da je nikada više neće zaboleti glava i da je došlo vreme da prospe veliko pakovanje omekšivača na kome je pisalo ‘Spring’. Učinilo joj se od šest ujutro tog dana  da, ako požuri, ima vremena da spreči razbijanje Jamijevog srca i spasi hiljade neisporučenih horoskopskih nada od povraćanja u toaletu ministrastva unutrašnjih poslova. U danima bistrine nema svetlucave samosazodovoljnosti, pa je misao da više neće biti naivna bila samo protok bistrog, plitkog planinskog potoka kroz njeno biće. I odjednom joj je postalo jasno ne samo gde su sever i jug, nego da više neće jesti razne ostatke hrane razmazane po teškim testima okruglog oblika. Da su kanapei neprilični a tajni začini posuti po njima lažni i prazni kao šećeri. Odlučnog koraka krenula je prema južnom Londonu u nameri da uhvati tamošnje tramvaje i stigne na odredište pre Jamiea.

U severnom delu Londona dan je bio mutan, nerazgovetan i težak onoliko koliko je to moguće. Pritisao je Jamiea u krevet i učinio da se preznoji u hladnom stanu. Činilo mu se da tako mora izgledati kad ti Jupiter udje u kuću, i da ga je stigla kazna za ovlašno shvatanje i poigravanje astrologijom. Da je kriv zbog nečega, tako se osećao uvlačeći dim Malboro Lightsa i povraćajući naizmenično. Ništa nije video u svom danu a dugo je gledao u mapu Croydona.

U samom centru sunčevog sistema je sunčana planeta. U samom srcu Croydona u južnom Londonu je Lunarna zgrada ministarstva unutrašnjih poslova oko koje gravitira stotine hiljada imigranata. A ispred blindiranih ulaznih vrata stajala je Lena. U najboljem kaputu i najboljim čizmama da ne bi dala povoda sumnji da joj u braku nešto fali. Ali ni traga ni glasa nije bilo od lažnog, i još manje od pravog muža. Mogla je da čuje zvuk pečata sa trećeg sprata koji će, ukoliko se nastavi nepomično stanje u njenom planetranom sistemu, za koji minut lupiti po dosijeu gospodina i gospodje Borev. Ali u bistrim danima čoveku se čini da nije marioneta i da upravlja svime pa i voljom pečata u službi njenog kraljevskog veličanstva.

Brak gospodje i gospodina Boreva utemeljen je na ljubavi, poštovanju i brizi izmedju supružnika. Oni su oboje odgovorni, moralno ispravni gradjani. Njihova zajednica je na dobrobit britanskom društvu, zaključila je izveštaj Olivia Blades. Bio je to njen poslednji slučaj pred oproštajni ručak u kantini Lunarne zgrade. Trideset godina je služila zakonima svoje zemlje i presudjivala nekada kako je najbolje znala a nekada onako kako se osećala tog dana. U Leninom bistrom danu osećala se tako da je htela srećni kraj svoje karijere, kakvog često nema ni u Coronation Street-u, niti u East Endersima. Život je kratak, pomislila je, potpisavši laž o braku koji ne postoji, da bi slušala mladu ženu sa akcentom iz neke od istočnoevropskih zemalja, spremnu da ne zatvori usta satima. Vreme joj je bilo da popravi frizuru u toaletu Lunarne zgrade i popije koju čašu previše i prerano na svečanom ručku kojim se završava njen radni vek javnog službenika.

Lena je uplatila najveću sumu za metro kartu i uputila se na poslednju stanicu Picadilly linije. U ovako bistrom danu bilo bi šteta ne otići na Heathrow i gledati poletanja i sletanja aviona. Nije imala sumnje da je sve dosada bila uvertira, test planetranog sistema u Lunarnoj zgradi. A šta tačno počinje, to se ni u najbistrijim danima ne može se sa sigurnošću znati.

Prošla su dva godišnja doba od kada se Lena izgubila u nepoznatom delu grada i sedam meseci od kada je prepoznala tragove svoje sreće, raspršene kao posle eksplozije ili teškog sudra, na pešačkom prelazu na Holburnu. Prošlo je dosta vremena od kada je naučila da za pisanje horoskopa ne treba da se zna budućnost već tajna priroda ljudskih želja. I još više vremena je prošlo od kada je unela zadnji zapis o putnicima dozivanim sa razglasa aerodroma Heathrow, u svesku naslovljenu ‘Statistika’. Najneizmerljivije, i ujedno najmisterioznije, bilo je za Lenu da dokuči protok vremena od Dimtrijevog nestanka. Nekada se budila sa mišlju da i nije nestao. Poluotvorenih očiju i sanjivih misli, učinilo bi joj se da vidi njegovu siluetu kako zatvara vrata. Ponekada joj se činilo da je nestao nedavno, a ponekad da je prošlo toliko dugo da više i ne može da se seti kako je izgledao, i da li je stvarno postojao. Bilo joj je naprosto nemoguće da barata kalanderom i da se seti datuma tačnog nestanka onda kada je na debelom prljavom itisonu ispred ulaznih vrata našla kovertu sa pečatom ministarstva unutrašnjih poslova. U pismu su je obavestili da je akt venčanja sa Dimitrijem iz Suvorova pored Varne, po zakonu njenog veličanstva Elizabete II, podložan proveri. Te su oni, službenici ministarstva unutrašnjih poslova, dužni da provere da li supružnici upražnjuju svoj brak. To je normalna procedura, pisalo je još u pismu, koja se primenjuje da bi se sprečile zloupotrebe zakona ujedninjenog Kraljevstva. Kontaktiraće ih, gospodina i gospodju Borev, u vezi dalje procedure, u najkraćem mogućem roku. Nikada kao nakon pročitanog pisma, nikada u čitavom Dimitrijevom odsustvu, nikada u tom vremenu za koje nije znala da li je dugo ili kratko, nikada kao tada nije poželela da pojede stotine izmrvljenih kanapea sa mladim sirom i listićima lososa, i sa tajnim začinima koje je Dimitri posipao po svemu. Trebaće joj riblje ulje lososa i svi proteini i masti ovog sveta iz putera, da prevari službenike njenog veličanstva da je sve u redu, da je sve harmonično u njenom životu i u njenom braku sa Dimitrijem kojeg nema.

Lena je prvo pomislila da je najlakše da Jamie postane Dimitri. Nije znala tacno kako da pita Jamiea, druga s kojim je ponekada pila crni čaj ili hranila patke u Hyde parku, da li bi zeleo, da li bi mogao, da li bi mu smetalo da postane Bugarin? Da li bi našao vremena, u pauzama pisanja horoskopa, da pusi Malboro Lights i da se obaveze na učenje spremanja kanapea?  Jamie je poznavao velik broj ljudskih želja i prema njima se odnosio kao naučnik ili prevodilac. Nema te ljudske želje, te suštine ljudske želje, osnovne vrednosti u njenoj srži, koju Jamie ne zna da prepozna i prevede u jezik horoskopskih obećanja. Pa i njihovo druženje, crni čajevi i prženi doručak u zagušljivim kafeima, amaterske pozorišne predstave i jeftino crno vino, sve je znao da dovede u vezu sa aspektma planeta i da prevede u jezik bolje budućnosti za potrebe svojih klijenata. On je inspiraciju za nezahtevnu horoskopsku prozu pronalazio u svemu, ali tek kada se Lena izgubila u njegov život, pronašao je svoju  muzu. Od tada su Jamieovi kratki paragrafi o plovidbi Jupitera, Neptuna kroz dvanaest kuća u svrhu rešenja finansijskih i ljubavnih problema, dobili poetsku dubinu i rasplamsane opise prirode. Jupiter je kruzio oko Londona i razbuktavao jesenje boje, širio nebo, i namagivao vragolasto zvezdama. Jamie je bio praktičan čovek, nikada nije kasnio sa plaćanjem računa, niti sa pred-zimskim proverama ispravnosti rada bojlera za grejanje. Njegovo pisanje horoskopa i udaljavanje od žanrovskih konvencija, pa samim tim i udaljavanje od srži tudjih ljudskih želja, govorilo je o činjenici da se bespovratno zaljubio. U ime svog zdravlja, odbrane od gripa, morao je da vidi Lenu makar jednom nedeljno. Makar u izmaglici pare čaja i ulja od prženih jaja. Ali kada ga je Lena zamolila da uz pomoć nikotina i fonetičkih vežbi spasi obraz i legalni status nestalog suparnika, Jamie je po prvi put napisao uvod u horoskop u kome planete ne obećavju ništa dobro. S kosmičke strane, planete su u poremećaju, napisao je nekom iz Liverpula, rodjenom marta 1962. Čak i da vam u kuću udje Jupiter, dopisao je Jamie u kratkom paragrafu, šta Vam to vredi kada ljudi ne mogu niti da vide, niti da osete, snagu drugih planeta?

Lena je sa druge strane uložila sav svoj trud i svu svoju uštedjevinu na sve što bi jednom bračnom paru trebalo, kada bi postojali. Pretplatila ih je na muški i ženski časopis, kupila im je kreme za negovanje kožne obuće, zamrznula je gotovu hranu i kupila nekoliko knjiga sa receptima. U kupatilu koji je delila sa sustanarima, na onom delu zida koji je pripadao njima, zalepila je razglednice sa reprodukcijama umetničkih dela koje bi možda oboje voleli da Dimitri nije morao da nestane. Kupila je zvučnike, keramičke pepeljare, zalihe sapuna i gelova za tuširanje, muške i ženske dezedoranse, i pamučni veš za pranje na četrdeset stepeni. U spektakularnom trenutku savijanja poslednje mirisne i čiste potkošulje, pogledala je kroz prozor izriban sirćetom, u spojene kuće u nizu. Lena je pomislila da je rodjena da se bavi profesijom osmišljavanja života. Nešto poput producenta, konsultanta i scenografa, ali na pozornici stvarnog života. Srce joj se ispunulo zadovoljstvom i samospoznajom. Opijena mirnom srećom jednako kao i mirisom omekšivača, zaspala je zaboravivši na fonetičke vežbe sa Jamieom. Daleko od nje, u stanu u kome se pokvario bojler, Jamie je cvokotao od hladnoće, ponavljajući tvrdo r, r, r; ‘ maj dir vajf Lena, aj lav ju lajk aj never laved enivan bifor’.

Nastaviće se…

Gusti beli oblaci, nebo samo, spustilo se neprimetno, milimetar po milimetar nad Londonom i nad Lenom. U tesnacu izmedju reke, neba i betona, Lena je, piljeći u uličnu mapu sa crtežom na kom je pisalo ‘you are here’, sve teže disala. Ako je umela pravilno da čita mape, ispadalo je da je u krugu i da, na koju god stranu da krene, ispred nje je put u nekoj boji- ružičasti, žuti, plavi, zeleni. U sebi je vec odlučila da prati zelenu liniju, bez obzira da li vodi prema severu ili jugu. Dok god ide zelenim, svežim putem. Starijeg gospodina, koji je sa londonskim stocizmom trpeo nisko nebo i gužvu u saobraćaju, pitala je za savet, putokaz, moleci se u sebi da ne protivreči njenoj jasnoj odluci o zelenom putovanju. ‘Da, stići ćete na Holborn’ rekao je, i dodao da su sa Holborna dalje mogućnosti potovanja po Londonu severnom od reke- nebrojene. Lena se radovala u sebi, sve se slaže, sve je uredu. Stići će kući.

Dok je crveni dvospratni autobus mileo ulicma i kao kakva nezgrapna, debela nakaza uzimao zamaha da skrene levo ili desno, Lena je spazila pešački prelaz na kom je bila srećna. U tom se trenutku nebo spustilo još niže, krov dabldekera ulubio, sasvim malo doduše, nedovoljno čak da ljudsko oko primeti. Prepoznavši mesto na kojoj je njena sreća bila plava, britka i sjajna, kao nebo sakriveno iza oblačnog pokrivača, Lena poželi da ustane sa sedišta, da pozove policiju i prodrma putnike pored sebe. Ali oni ostaše nemi, praznih pogleda, začitani besplatnim novinama. Poželala je da pritisne dugme ne bi li autobus hitno stao, da ne čeka sledeću stanicu, kako bi se suočila sa mestom svoje neizmerne sreće. Umesto toga, Lenino se uzbudjenje slomilo u harmoniji praznih pogleda i komemeorativno sporog prolaska dabldekera, i ona pade kao pokošena nazad u svoje sedište, prvo na donjem nivou predvidjenom za stare ljude i malu decu. Udaljavali su se od pešačkog prelaza, od  mesta na kome je ne tako davno bilo dovoljno da Dimitrii i ona prave smešne grimase do čekaju da se promeni svetlo na semaforu i da pohrle jedno drugom u susret. Udaljavao se dabldeker, činilo joj se bespovratno, od mesta na kome je najveća i najlepša stvar bila postojati. Prve londonske suze, one koje bešumno klize na prvom sedištu, pored starih baka, počele su kada se i kiša konačno spustila. Zaboravivši usled svega da sidje na mestu odakle je bilo toliko mogućnosti za dalja putovanja Londonom, autobus na zelenoj liniji napustio je Holborn i bele gregorijanske kuće, bujno drveće i čelične ograde, i otišao u pravcu nepoznatom Leni.

‘Znači izgubila sam se. Provešću dan lutajaći nepoznatim ulicama. Mogla sam da slušam radio, mogla sam da pušim cigarete dok slušam radio, mogla sam da operem veš, nalakiram nokte, skuvam neko jelo. Od svih mogućnosti ja sam se danas izgubila.’

Od svih mogućnosti, u novom, nepoznatom delu grada, sa niskim kućama i pustim ulicama, Lena je ušla u kafe. Još se uvek osećao miris prženih jaja i kobasica, a gotovo svaki sto je bio posut mrvicama hleba.

‘what can I get you love’, pitala ju je žena iza pulta sa salatama od majoneza. Lena je naručila crni čaj i odlučila da nekako promeni stvari u životu. Da se bolje snalazi u gradskom saobraćaju, da se ne gubi više. Da lakira nokte i sluša poučne emisje na radiju umesto beskorisnih drama u nastavcima. Da piše mailove redovno, da nadje ozbiljan posao, da ne gubi kišobrane, da poboljša pamćenje redovnim uzimanjem ribljeg ulja. Dok je u mislima menjala svaki kutak svog života, bespoštedno, pa čak i kantu za djubre i način na koji je neodržava, mladi muškrac u crnoj vijtnamci je seo pored nje. U ovom nepoznatom delu grada svako je pričao sa svakim, pa i on sa njom. Pričao je Leni o svemu što mu se desilo tog dana. Kako nije dobro spavao. Kako ga je probudio cimer došavši kući kasno iz paba. Kako je cimer novinar i kako se novinari stalno napijaju. Kako nije imao mleka u kući a pio mu se čaj. ‘Pisaću ovde’, zaključio je i pokazao Leni nešto što nije dugo videla u svetlećem izdanju- osmeh.

-          Šta pišeš?-

-          Horoskope. Sa marketinške strane. Pišem uvode za lični horoskop da bi privukli ljude da kupe celovitu verziju. Ako se odluče za celovitu verziju, onda to preuzima Sam, ili Mary, jer su mnogo iskusniji-.

-          To pišeš?-

-          -Ne. Pišem i numerološke izvestaje. Uvode, naravno.-

Lena je ostala nema. Sve do tog dana verovala je da su horoskopi pomalo istiniti. Izgledalo joj čudno da istinu o budućnosti piše neki Jamie u kafiću na stolovima punim mrvica. A ako horoskop nije tačan, Lena se zabrinula se da li će živeti u inostranstvu i upoznati crnog viskog čoveka i mati puno poslovnog uspeha, kako je horoskop davno predvideo.

-          Hoćeš da napišemo jedan horoskop zajedno?-

Kako se  to radi?

Jamie je otvorio stranicu i pokozao prvi horoskop koji piše. Žena koja je ostavila osnovne podatke na web sajtu mora da ima nekih poteškoća jer inače ne bi posećivala taj sajt, rekao je. Pogledali su u datum rodjenja i napravili kratku listu mogućih poteškoća i izabrali nekoliko najverovatnijih. Zatim je Jamie napisao prvi pargraf u kome je izrazio saosećanje sa njenim mukama, dodavši da zna o kojim se mukama radi. Drugi paragraf su napisali zajedno. Paragraf o budućnosti u kojoj je čekaju razrešenja. Sreća. Zakomplikovali su malo put do sreće ali su izrazili nesumnjivo uvrenje da ce doći.

-          Ružno je lagati ljudi- rekla je Lena.

-          Ali to nije laž. Čekaju je lepe stvari, to je neminovno, samo je ohrabrujemo-

-          Kako znaš da je čekaju lepe stvari?-

-          Svako jednom izadje iz poteškoća-.

Proveli su čitavo popodne a onda i veče pišući odlomke horoskopa. Bili su to najtopliji odlomci nečijih boljih budućnosti. Konobarica je u medjuvremenu uvila sve salate natopljene majonezom u providnu foliju i ugasila svetlo u frižideru. Donela im je još po šolju čaja bez pitanja i naredila da ih ispiju dok prebriše pod i iznese sanduke, jer potom zaključava.

Lena je posle, na ulici, ispuštajući paru iz ustiju priznala da se izgubila, spustivši glavu.

-Naravno da se nisi izgubila, sudeći po datumu rodjena tebi je sudjeno da se ne izgubiš-

- Kako znaš kada ti nisam ni rekla datum rodjenja?-

Smejao se.

-Život je mnogo jednostavniji nego što ti se čini.-

Mogao je jednostavno da kaže da je vodi do metro stanice i Jubilee linije metroa. Umesto toga pomenuo je sudbinu, a ta joj se reč više nije svidjala. Lena mu je ipak oprostila, i smeh i sudbinu, zaključivši da tako pričaju svi ljudi koji pišu horskope. O životu, i kako će nam u njemu biti.

 Nastaviće se…

Da li se odnos spisateljice i njenih likova može porediti sa roditeljstvom? Nemam ovo drugo iskustvo da bih mogla da uporedim ali slutim da neke sličnosti u osećaju odgovornosti i pokroviteljstvu mora biti. Likovi svojim piscima moraju nalikovati maloj deci, ako niučemu drugom onda  u beskrajnoj oslonjenosti na njihovu dobru volju. Da pišu u sitne sate, nakon radnog dana, da iznadju olovku i papir, ili kompjuter, svaki put kad se neki od likova javi u mislima i poželi da radi nešto, ili kaže nešto. Dobar i vredan pisac je sluga svojim likovima, najmekši od svih roditelja koji za prekršaje i gluposti kažnjava jedino sebe. Pisci nisu sasvim u kontroli svojih likova, izvinićete što tvrdim kao da znam; iznenadjenja su izmedju stvaralaca i stvorenih-  obostrana. Do kraja knjige se ipak dobro poznaju. Jednom kad se čitaoci upoznaju sa likovima, slobodni su da ih prisvoje, pripišu im šta god žele i protumače kako god hoće. Piscima ostaje, za utehu ako su posesivni, sve što o svojim likovima nisu rekli, sve što je ostalo izvan konvencija žanra, pa možda i ono izvan jezika. Razume se, svi koji su prošli kroz piščeve dane, makar i kao nečije misli iz knjiga, imaju autorska prava. Druga je stvar što smo se od nastanka prvih tržišta pa naovamo nekako kolektivno sporazumeli da imenujemo i zaštitimo onog ko je likove uobličio u jeziku.

Glavni lik iz moje prve knjige nije me napuštaoo tokom 2008 godine, i u velikoj meri je ukrao moja iskustva. Nisam se bunila naravno, jer sam zauzvrat ‘propisala’ što mi je od 2008. godine pa nadalje donelo poprilčno zadovoljstva i osećanja ‘celosti’. Liku iz moje prve knjige dugujem nešto. Dosta.

Primerak moje prve knjige, ‘Narcisi na pustom ostrvu’ dobila sam desetak dana nakon što je izašla iz štampe. Bila sam znatiželjna da vidim kako će izgledati na udaljenosti od nekoliko godina. Knjigu sam ponela na putešestvije metroom, davši joj prednost nad Evening Standardom. Čitala sam je i čitala, osluškujući da ne propustim ‘Euston’ stanicu, a šta sam tačno mislila manje je važno.

Do onog trenutka kada sam na jednoj strani ugledala  grešku kojoj ne znam poreklo… Da li je štamparska, urednička ili lektorska? Radi se o jednoj reči, zapravo o jednom jedinom slovu u toj jednoj reči, a opet probušila mi je stomak. Zatvorila sam knjigu došavši do stranice, do mesta gde je ‘n’ višak a ‘i’ nedostaje. Čitav ton knjige je sada ugrožen, uplašila sam se, pa uhvatila za kontradiktornu misao da samo  predimenzioniram snagu jedne reči. Moje iskustvo je sa ovakvim problemima ravno nuli- da li sam postupila ispravno zatvorivši knjigu sa nadom da kada je ponovo otvorim, ta reč-greška neće biti odštampana pogrešno?

O čemu se radi i kako da saznam u londonskom metrou? Setila sam se svih onih sati koje smo lektor i ja proveli u nezagrejanoj instituciji u kojoj radi (lektor nije imenovan u knjizi?) diskutujući o svakoj reči koja mu je bila sumnjiva. On je imao poštovanje za svaku reč, za ono zašta nije bio siguran pitao je. Raša je bio više nego dobar u ‘peglanju’ mog, radom u inostranstvu, načetog jezika. On nije mogao da zameni nj sa i i j.

Neću da mislim niti da je urednička intervencija.

Zaspala sam te noći sa savešću nad kojom su se pomešala slova.

Sutradan sam pitala prijatelje. Jedan nije ni primetio grešku, pročitao je onako kako i stoji u orginalnom rukopisu. Druga me je sa neskrivenim smeškom pitala da li sam sigurna da greška nije moja, podupirući svoj podsmeh argumentom o mojim navodnim ispuštanjima slova i raspordeom n j i i na tastauri. Možda ispuštam i mešam slova, ali znam i da ispravim svoj rad, kad hoću, odgovorila sam podsmehu. Treća je tvrdila da je konstrukcija rečenice toliko čudna, da je onaj koji spremao tekst za štampu morao da misli da prava reč ima to nesrećno ‘nj’, koje ja nikada nisam pritisnula koliko god da loše kucam.

U mojoj relativno davnoj potrazi za izdavačem iskristalisale su se dve ponude- Plavog jahača i Srpske književne zadruge. Ovog drugog kao da prati fetišizacija tradicije, književnosti kojoj ne trebaju šarene korice niti moderna distributivna mreža. Plavi jahač je u svakom slučaju imao bolju ponudu. Postoji još nešto što ne volim u vezi SKZ… katastrofalni prevod knjige Dejvida Lodža Mali svet. Koliko se sećam, zadnja rečenica where in the small, narrow world he should begin to look for her je prevedena:  ‘pitao se DA LI da je traži u ovom malom….’ Samo jedna krivo prevedena reč može dovesti do neverovatno ne-verodostojnog prevoda. Zadnja rečenica je ključna, ako pitate mene, u knjizi Small World.

Da li sam sa sastanka u SZK-u ponela nesrećni pelcer jezičkog nemara i prosula ga izdavačkoj kući koja bi i ponovo bila moj izbor?

Šta je- tu je. Možda niko neće primetiti. Ali ako postoji i jedan jedini čitalac kome se svidja knjiga ‘Narcisi na pustom ostrvu’ ali ga zbunjuje jedna troslovna  reč, onda mu posvećujem ovu (nedorečenu)* fusnotu. A izvinjenje dugujem svom liku.

*Ne bi bilo u redu da oglašavam grešku

Ispravan život. Leni se činilo da ispravan život mora imati neke veze sa pravcima i putevima, sa snalaženjem u prostoru i sa odličnim poznavanjem mreže podzemne železnice u Londonu. Ispravan život, mislila je Lena, vode ljudi koji u svakom trenutku znaju gde su u odnosu na Greenwhich. U upornim pokušajima da ispravi sve što je postalo krivo, Lena je odlazila u jugoistočni London i stajala pod neonskom svetlošću prvog merdijana. Pratila bi trag zelenog svetla i prelazila reku, do pustih ulica istočnog Londona, do hangara i napuštenih skladišta istočnoindijske brodske komapnije. Ako bi osetila strah, hrabrila je sebe mislima da je na putanji prvog merdijana, na liniji koja seče London i zemljinu loptu na pola, i da na čitavom svetu u ovom trenutku stoji toliko ljudi na toj istoj linji.  Toliko povezanih ljudi.

A onda bi joj misli skrenule od geografskih tema i upetljavale se u tužno klupko. Tuga nije bila samo od ljubavnog kraja sa Dimitrijem, niti u tome što je njen muž zaista nestao, kako je i nagovestio na  početku njihove sudbine. Tuga je  bila od njene nemoći da spreči taj najčudniji nestanak, kada je već svojim očima pratila od kada je počeo da  nestaje, delić po delić Dimitrijev, atom po atom. Nemoćno je posmatrala dok je tamni Dimitri, postavši legalno zaposlen u kompaniji za pravljenje kanapea, odlazio svakog jutra odredjene težine a vraćao se mnogo lakši nego što je bio. Svaki dan je ostajao jedan minut duže na žurkama gde su se služili kanapei i izgovarao jedno slovo manje. Najteže je Leni bilo da izračuna da li nestaje i njegove ljubavi za nju!? Sudeći po izmenjenom hemijskom sastavu njegovih poljubaca i pogledima koji su se svakog dana barem pola stepena okretali od nje, zaključila je da da, i ljubav nestaje, iako nije mogla da shvati po kojoj mernoj jedinici. Sa svakim nestalim delićem Dimitrija, Lena je gubila orijentaciju. Pa čak i oni putevi za koje joj se činilo da ih dobro zna, oni kojima je prošla stotinu puta radeći kao kurir na bicklu, sada su joj bili strani. Kome je uopšte mogla da se obrati u novoj zemlji sa očekivanjem da ju shvate, kada je ionako u pitanju sudbina, proročanstvo sa istočnog Blakana? Katarina, praktična, mirisna i pametna, živela je sa druge strane Lamanša. Suviše daleko da ju Lena pozove u pomoć.

A prvi meseci braka sa Dimitrijem bili su radosni. Potpisavši bračni ugovor, on je postao slobodni gradjanin sa neograničenim pravom kretanja. Dopušteno mu je bilo da ulazi i izlazi iz Velike Britanije koliko god mu volja. Slobodu je shvatio ozbiljno, i prvo što je uradio bilo je zamahivanje svojom svetlucavom radnom dozvolom ispred lakomih očiju vlasnika kejtering kompanije. Dimitri je dao do znanja da očekuje 30 posto više po svakom ručno izradjenom kanapeu i dodatnu zaradu za noćni rad. Lakome oči prevalile su put od ljutitih do uplašenih kada je Dimitri zapretio rekavši da svaki nesporazum mogu razrešiti preko ministarstva unutrašnjih poslova. Ministarstvu bi se dopalo, rekao je uperivsi svoj slobodni pogled u ispitvački vlasnika kompanije, da čuju o slučaju ilegalnog radnika. Dimitri se, sa povišicom u džepu, uputio u Dom zdravlja i ostvario pravo da bude pacijent, da bude lečen ako treba, kao i svi drugi punopravni gradjani Ujedinjenog Kraljevstva. Prve večeri svoje slobode kupio je kartu za jefitini odmor u Španiji na koji je otišao sam, objasnivši Leni da takav put duguje sebi.

Slobodan Dimitri je postao novi čovek. Leni je objavio da više nema potreba za lakim drogama i da od sada prelazi na Malboro Lights. Lena je oduševljeno posmatrala kako sloboda utiče na čoveka i pokušavala je da ga sledi i da i sama uživa u slobodi koja joj je data zdravo za gotovo, samo zato što je njena država bolje stajala od Dimitrijeve Bugarske. Počela je i sama da puši Malboro Lights. Kao Dimitri. Nije znala tačno kako bi svesno iskorišćavala svoju slobodu i kako bi joj se izložila da i nju promeni, ali je bila ponosna na sebe makar zato što zna kod koga može da kupi cigarete u pola cene. Bila je srećna u braku, u iznajmljenoj sobi, u zajedničkoj ekonomiji oko cigareta, u danima koji su počinjali poljupcem, a zatim kafom i nikotinom. Bila je srećna jer je u frižideru uvek bilo dovoljno kanapea kojim su čašćavali prijatelje iz susednih iznajmljenih soba. I bila je srećna i zbog retkih zdravih navika poput one da šetaju Hyde parkom i odnose patkama izmrvljene ostatke od kanapea. Bili su slobodni ljudi, Dimitri i Lena, slobodni da izgrade život kakav žele, slobodni da, ako im se tako prohte, nikada više ne budu tuđinci.

Onda se Dimitri vratio noćnim smenama i počeo da nestaje. Delić po delić, atom po atom, reč po reč. Lena je gubila istom neobjašnjivom brzinom orijentaciju u gradu, a noći je provodila u brižnom razmišljanju koji bi posao mogla da radi ukoliko nepovratno izgubi osećaj za sever i jug? Kada je Dimitri nestao, do kraja i bespovratno, bila je beskrajno tužna, a opet sve o čemu je tog dana razmišljala bilo je kako da se zaposli u helikopteru iz koga izveštavju o gužvama na ulicama Londona?

Katarina joj je pisala iz Pariza. Pisala je da iako je put do sopstvene poslastičarnice dug, ona sada već zna tolike kremove da umuti zatvorenih očiju. Vage više ne koristi, pisala je, prstom može da izmeri grame. A što se nje, Lene, tiče, napisala je brižno, najbolje bi bilo da povrati orijentaciju kako god zna i ume i da zaboravi na Dimitrija. Možda su za njega devojke koje vole prirodu a ne apsurde? Dodala je da se nada da zna šta pod tim misli, iako Lena, čak ni nakon tri čitanja, nije znala šta pod tim misli. Katarina joj je prijateljski savetovala, napomenuvši da u tome nema zle namere, neka bude malo manje naivna. Kada se vide napraviće joj kolač od ručno izradjenog marcipana, garantovala je u pismu.

Dest dana nakon Dimitrijevog nestanka Lena je pronašla put do uličnog umetnika na južnoj strani Temze. Sav išaran flourescentnim sprejevima, sa crvenom lopticom zabodenom u nos, glumio je statuu ukočenog klovna. Metar dalje od njega postavio je šešir za novčiće. Lena je gledala u umetnikov ukočeni smešak i imitirala ga. Ako bi mogla da ukoči lice u večiti smešak, Lena se ponadala da bi se možda bolje snalazila u Londonu, jer više ne zna gde je sever a gde jug, ni istok ni zapad. U džepu je bilo uredno savijeno Kataranino pismo, a ispred nje nekoliko puteva koji bi je valjda mogli odvesti do sobe u kojoj više nema Dimitrija. Usne je razvukla u klovnovski smešak, stegnula je pismo u džepu i pitala se, da li biti manje naivan znači da se prizna da ne znaš kako da se vratiš kući sa šetališta pored Temze?

Nastaviće se…

Lenin život je poprimio novi tok onda kada je upoznala Katarinu. Promenio se miris života. Pre Katarine, jedino postojano u Leninom londonskom životu bilo je to što nikada nije bila udaljena više od dvadeset kilometara od Heathrowa. Sve drugo, dolazilo je slobodnim padom u njene dane: od gradskih lisica koje bi veoma često videla čekajući noćne autobuse, do sivih veverica. Od ljudi sa istetoviranim telima i mindjušama u jeziku, do uličnih klovnova i propovednika novih religija. Kroz Lenin londonski život prolazili su ljudi koji su hteli nešto važno da joj kažu, osmehnu se, pitaju je kojom se metro linijom stiže na oderedjeno mesto, kao i oni koji su je zaobilazili u velikom luku i nisu hteli ni da ju pogledaju. Raspoznavala je na udaljenosti od deset metara stanovnike koji su imali uredan gradjanski status, i poglede onih koji su u Londonu živeli ilegalno. Činilo se da i njeni londonski poslovi dolaze u slobodnom padu. Ni sama nije znala kako to da je čas pekla palačinke i pakovala ih u trouglove od salveta, a već drugog meseca bi raznoslila specijalne pošiljke na biciklu. U proleće je rasporedjivala zabranjenu literaturu u kutije sa XX natpsima za ilegalnog izdavača u Sohou, leti je odjednom prodavala ulaznice za muzej dizajna.

U slobodno vreme Lena je posećivala izložbe i naučila da raspoznaje sorte vina koja se besplatno služe uz apstraktna dela. U kasnijim satima odlazila je u poluosvetljene klubove sa harmonikašima. Gde god da je stanovala, ispadalo je da uvek mora da izbegava miševe u stanu i hoda na prstima po ispucalim parketima viktaorijanskih kuća. Uvek u prvom krugu predgradja. Pre nego što je upoznala Katarinu, sakupila je tri fasickle papira sa aerodroma i kad god bi joj se učinilo da dani u Londonu prolaze brzo i besmisleno kao i oblaci iznad njega, ona bi se vratila svojim statistikama i iz njih izvlačila osećaj, a ne zaključak, da je sasvim blizu ukrštavanju transverzala velikih mogućnosti.

Katarinu je upoznala na izložbi na kojoj su se služili kanapei. Od te večeri promenio se sastav čestica u vazduhu i život je zaista dobio novi miris. Miris omekšivača za veš. U početku se činilo da je u pitanju samo Katarinina odeća. Da njene jednobojne, elegantne majice mirišu na ‘letnji povetarac’, ‘elegantne noći’, ‘prolećenu svežinu’, ‘tropsko uzbudjenje’. Medjutim, hemikalije veštačke svežine natoplie su toliko snažno Katarino biće da ne samo da ju je miris omekšivača pratio kao lični oblak, već su ekstrati iz plastičnih flaša oblikovali i njenu ličnost. Koncentrisana i uredna, čista kao veš ispran na najvišoj temperaturi.

Katarina se školovala za šefa za kreme za kolače. Maštala je da jednog dana filuje lisnata i lenja testa kremama svih boja, u Parizu ili Beču. Posedovala je preko pedest knjiga, mahom antkvarnih izdanja, o veštinima poslastičara. Svoje snove je izdržavala honorarno dekorišući kanape za privatne žurke. Okružena komadićima lososa, pačjeg mesa, sitno iseckanog celera, i paštetama svih vrsta, Katarinina ishrana postala je jednolični beg u kornfleks pahuljice. Za doručak, ručak i večeru, uvek je jela komadice isusenog kukuruza. Ponekada je, posle dugih noćnih smena i hiljade spremljenih kanapea, delila sa kolegama iz kejtering kompanije isključivo tanke redove kokaina i plesala do jutra uz elektronsku muziku. Kada je upoznala Lenu, bila je srećna što nekome može da pokloni sve one izmrvljene kanape koji nisu zadovoljili esteteske kriterijume londonskih snobova. I tako je Lena počela da jede kanapee za doručak, ručak i večeru.

Katarina je ostvarila snažan uticaj na Lenin život, pre svega raspršivši čestice omekšivača oko Lene a zatim snabdevajući je minijaturnim zalogajima sa bogatških gozbi. Hemikalije su postepeno razbile mrenu dnevnog i noćnog sanjarenja i Leni je postala veoma jasna praktična strana života, politička i klasna struktura Londona, kao i ekonomika preživljavanja. Lena je odlučila da pronadje neku ozbiljnu, jedinstvenu profesionalnu ambiciju, nalik Katarininoj. Nešto u čemu može biti dobra, nešto zašta se vredi žrtvovati ako treba. Katarina joj je svakog dana otkrivala smernice pravilnog života, počevši od štetnosti prevelike doze šećera u kafi. Predložila je da zameni kafu čajem od žin-šana. Mirišući na ekstarkt lavande rekla je, usput se podsmehnuvši roze kremi u marunima u kafeu, da je najbolje što čovek može za sebe da uradi jeste da trči na mašini svakog dana. ‘Tako se usredsredjujemo na svoj cilj’. Lena je razmišljala da li da zapiše to pravilo ali ju je Katarina prekinula: ‘Imaću svoju luksuznu poslastičarnicu jednog dana, Lena, videćeš, najprestižniju u Parizu.’ Lena nije prestajala da se divi devojci belog tena i tanke plave kose, plavih ociju, mirisnoj i elegantnoj vlasnici najprestižnije poslastičarnice u Parizu. I pitala se kako samo tako precizno zna šta budućnost nosi?

Sledeće godine, Katarina je zaista otišla da iskuša sreću u Parizu (zar je drugačije i moglo biti?) a Leni je ostavila kolegu kreatora kanapea da se snažno zaljubi u njega. Tamni Bugarin najcrnjih očiju na svetu osvojio je Lenu svojom umešnošću da uobičajenim zalogajima doda makar jedan neobični začin. Zrno magije. Činilo se da taj dizajner kanapea ima zrnca magije za posipanje i po svemu drugom u životu. Jedino što nije posedovao, bilo je pravo na legalni boravak u zemlji. Smatrao je da je pošteno da Leni da do znanja- on svakoga dana moze otići. Takva mu je, njima, sudbina. Bolje da joj kaže, rekao je, sasvim je moguće da će jednog dana morati… nestati.

Više nije odlazila na aerodrome. Odlazila je u na sva ona mesta u Londonu gde je kejtering kompanija te večeri posluživala kanapee. Na kraju dugih smena dobijala je pregršt malih zalogaja i toplih poljubaca. U jednoj od umereno toplih, umerno letnjih londonskih noći, baš na putu do milonske kuće na Kensigtonu, Lena je razmišljala o činu udaje, u istoj meri u kojoj je razmišljala o ispravnom životu. Ako zaprosi dizajnera kanapea, verovovala je, povezaće se duboko sa jednim bićem, legalizovaće njegov boravak u zemlji a sama će ostvariti kontinuitet u ishrani. Bračni život, ispravan život, i život uopšte, sve joj se to na putu do još jedne žurke gde je njen potencijalni muž spremao sijaset novih kanapea, učinilo vrlo jednostavnim. Sve što treba čoveku jeste da trči na pokretnoj traci za svojim ciljem, da kupuje namirnice sedam dana unapred i da bira dobre omekšivače za veš. A ako uz sve to neko nudi i zrno magije za nju, neobične začine, život jednostavno ne može omanuti. Leni se učinilo te večeri da sasvim razume život.

Nastaviće se…

Prvi put je Lena otišla na aerodrom bez nekog posebnog razloga pre devet godina. Bez avionske karte i bez zadatka da nekog dočeka. Objasnila je to sebi činjenicom da voli Heathrow, gužvu, ekrane sa redom letenja i crvene lampice koje svetle čas pored Cape Town-a, čas pored Bratislave i San Franciska. Tik što se ugase pored Porta, upale se pored San Dijega. To što zapisuje imena putnika koji kasne, koje traže razglasom na engleskom, francuskom i nemačkom, prvi, drugi i poslednji put, objasnila je sebi zaključkom da je to ona ista, ili slična igra koju muškarci igraju u kladionicama. Samo na njenim papirićima je bilo potrebno da se devet puta ponovi drugo slovo kako bi došla do početka reči, putokaza u njenom životu. Ako ni nakon nekoliko sati ne bi ustanovila pravilnost kod drugog slova putnika koji kasne, Lena je pravila grafikone zamišljenih zabluda. Upisivala bi tačku od koje je umislila da je sve počelo- noćni ormanić sa zaboravljenim kutijicama lekova protiv alergije gospodina Mertona, koji je trebao da bude na na letu 491 iz Londona za Manilu. Lena je pažljivo iscrtavala grafikone i geografske koordinate noćnog ormanića u severnom Londonu. Krivulja grafikona kretala se od tačke na kojoj taksista ostavlja gospodina Mertona zbog druge zakazane vožnje, preko tačke na kojoj neprimentno ispada pasoš iz njegove torbe. Tačka na kojoj razočarano stoji osoblje univerziteta u Manili i tik do njih tačka na grafikonu i u Manili na kojoj je razočarana studentkinja koja neće slušati profesora Mertona. Krivulju te zablude Lena je završavala u tački, čvorištu na kom se preliva zadnja kap u čaši pred odlukom za razvod gospodji Merton, pa i tačka za pub u kojem je Merton vidjen posle dest uveče, crvenog lica u nesuvislim pokušajima da nešto kaže.

U danima kada se nad Londonom još uvek nije nadvila zabrana pušenja na javnim mestima, Lena je častila je sebe velikm mlečnim kafama u aerodromskim kafeima i sa radošću upijala dim cigareta nervoznih putnika. Taj pomešani ukus mleka i cigareta dugo će pratiti Lenu, i u neobjašnjivim napadima nostalgije praćene nesanicom u tada još nepojmiljivoj Leninoj budućnosti, ona će uspavljivati sebe cigaretama i mlekom, jednako kao što je nekada kišom i radijom. U prvoj godini života u Londonu, Lena je odlazila na aerodrome ne samo da skuplja beznačajne statistike već i da upija atmosferu modernog raškršća nebrojenih mogućnosti. Kući se vraćala metroom, zatvorenih očiju oko kojih su se stvarali savim mali nabori od truda da vidi sebe ispod ekrana, sa ručnim koferom i naočarima za sunce, sa mirisom duty free shopa kako stoji zaista na raskršću sveta, spremna da poleti u purpurni sumrak. U metrou, zatvorenih očiju, pritiskala je uza grudi torbu sa papirima na kojima su trajno bili otisnuti tragovi aerodromskih zbivanja i statistika.

O počecima odlazaka na aerodrome, naravno, niko ništa nije znao. Devojke s kojima je delila stan nikada nisu posumnjale da zapravo nije radila dodatnu smenu. Nikada im nije bila sumnjiva neka od Leninih priča po kojoj je ušla u krivi autobusu prema južnom delu grada i potrošila ceo dan da nadje put kući. U blagoj nezaintersovanosti za Lenin život nisu obraćale pažnju na njene odlaske i dolaske van svakog uobičajenog ritma života u velikom gradu. Devojke sa kojima je živela, uvek tri, uvek iz drugih zemalja, Meksika, Bugarske, Poljske, Španije, Italije, Južnoafricke republike, nisu bile radoznale u vezi njenih lutanja. Tri žene, nekada prijateljice jedne drugima, nekada ništa jedne drugima- nisu razbijale glavu oko toga da li zaista postoji takav sport u predvečerjima na koje se ide bez sportske opreme. Od svih čudaka, od svih nesuglasica oko čišćenja stana i dovodjenja gostiju, mrvica koja neka od preostale dve nije pokupila, od svih kancelarijskih poslova, restorana, kuhinja, tudjih dečijih soba i vrištave dečurlije- one su zatvarale vrata svoje sobe i puštale glasno fm radio. Iza vrata, prostirao se prezreli devojački svet pun šarenih časopisa sa besplatnim lakovima za nokte i testovima o kompatiblnosti veza sa mladićima koje će, jednog dana, zasigurno, naći negde u gradu. Da su znale da Lena umesto u bioskope i parkove odlazi na aerdrom još bi odlučnije zatvorile vrata i još glasnije pustile radio. U kući u kojoj su živele uvek neke nove tri mlade žene niko nije primećivao da se Lena ponekad izgubi na čitav dan i vraća sa očima punim nekog neobjašnjivog sjaja. Niko u toj kući u prvom krugu predgradja nije primećivao Lenine uznevrene pokrete i zbunjeno telo kao tek pristiglo sa nekog prekookeanskog puta, nemećno da se snađe u evropskoj vremenskoj zoni jednako kao u prostorijama viktorijanke. Niko nije dovodio u vezu Lenino skidanje jeftinih pamučnih majica natopljenih znojem, uključivanje prazne veš mašinu i zbunjeno šetkanje gore, dole sa njenim odlascima na aerodrom. Kad god bi se neka od tih mladih žena iselila iz te prve Lenine londonske kuće, zaboravljala bi već za mesec dana Lenine smedje oči i sitne pege, i tanušno mršavo telo u kome je čovek mogao sagledati svaku koščicu.

Tako je Lena živela nekada, nesvesno se trudeći da gde god da je život u Londonu baci, da se uvek dočeka na mestu koje nije dalje od 45 minuta od aerodroma Heathrow. Nosila je najeftinije pamučne majice i pokušavala se da se navikne na činjenicu da njeno telo poprima novi miris u novoj zemlji. Tajno je koristila dva dezedoranasa, jedan za levu, jedan za desnu podlakticu verujući da će, pomeša li dve hemikalije, sprečiti da joj nepoznati miris obavija telo. Živela je bez apetita za hranu u novoj zemlji i trudila se da se ugoji tako što je sipala po tri kašike šećera u kafu. Lena nije znala da je nemoguće da se ugoji, jer je intenzitet njenog dnevnog i noćnog sanjanja proždirao i one zadnje kalorije žutog i belog šećera. Na aerodrom je zaista odlazila bez nekog posebnog razloga, ali sa jakim osećajem da u životu radi nešto važno. Pre spavanja slušala je kišu i bbc radio i bila je potpuno srećna.

Nastaviće se…

Prva pozornica: Engleska, London. Vreme; kišno. Sistem vrednosti je pupčanom vrpcom vezan za izbore i konzumiranje. I učitan je u mapu grada: mesto stanovanja oslikava sistem vrednosti njegovih stanovnika, barem onog dela stanovništva koji može da bira gde će živeti (srednja klasa). Istočnom Londonu u nedalekoj istoriji pripala je uloga koju je San Francisko imao na mapi SAD, go west u Londonu je bilo go east- izbežište gay populacije, levičara a zatim i umetnika. Danas je koloniziran od strane nosioca društvene moći čija je moć nominativno obojena levim tonovima. U istočnom Londonu žive i advokati, novinari, radnici nevladinih organizacija, dizajneri i sijaset novonastalih profesija vezanih za medije koji, (svi pobrojani),  citiram: ‘vole da na ulicima vide multikulturarnost’, da čalabrcnu ponešto iz svake svetske kuhinje. Ljubitelji stanja provibitne akumulacije kapitala i sitnih privrednika kako bi uz novine i mleko u lokalnoj prodavnici dobili i nešto ljudskosti. Stanovnici istočnog Londona, već prema svojoj platežnoj moći, isprobavaju i žive ideju da je identitet frivolna kategorija koja se razrešava u hodu (glavnom ulicom)- malo karipske hrane, turskog voća, lokalnog dizajna, površnog prijateljstva sa imigrantom iz arapskih zemalja, vijetnamski pedikir a uveče neki dobar evropski film.

U zapadnom delu Londona još uvek žive ljudi koje vole tradicionalne vrednosti- konjičke trke, kraljevsko venčanje, velike šešire, put u Indiju i na safari u Afriku, duge kose- noge bose u devojčica koje pohadjaju privatne škole, sećanje na prvi i drugi svetski rat dok se Engleska još borila pod svojim imenom, dobrovoljne priloge umesto javnog budžeta, a ponekad su spremni da vole i one koji su došli u Englesku, pod uslovom da joj doprinose na neki konkretan i izmerljiv način.

U medjuvremenu iglice na kompasu su se pomerile i kontrasni sistemi vrednosti izmedju istočnog i zapadnog Londona sada su premeštani izmedju zelenog brdovitog severnog Londona i industrijskog juga.

Poprište jedne od drama, izmedju vetra i mene, je u istočnom Londonu.  Bioskop Hackney Empire, film Terrence Malicka ‘The Tree of Life’.

Londonska znalačka publika, ona koja voli da sretne multikulturalnost u prolazu nedaleko od svoje ulice, voli Terrenca Malicka, američkog režisera evropskog senzibiliteta. Kažu, svidja im se njegova kamera. Kažu; što jes’ jes’ zna da uklopi boje. Terrence Malick je dobio zlatnu palmu ove godine u Kanu. Palma, kamere, senzibiltet, jedan film u sto godina- ‘what’s there not to like’ kažu na maternjem jeziku.

Ali Terrence je u bioskop istočnog Londona stigao sa porukom koja se u blago levičarskim stomacima ne vari jednako dobro kao turski ćevapi ili karipske zelene banane- u njegovom filmu ima evolucije ali i knjige o Jovu. Film počinje pitanjem koje Bog postavlja malodušnom Jovu, kome se čini da je predugoi previše patio; ‘gde si bio kada sam Zemlju stvarao?’ Biskopska publika u istočnom Londonu je u toku zadnje scene natopljene hrišćanskim idejama prasnula u smeh*(Metro novine pišu o tome). Pa ipak, svi su se složili, da je film lepo snimljen.

Tu počinje snaga prvog vetra koji preti da me oduva- kako se u filmu mogu razdvojiti slike od priče kada je filmska priča- priča u slikama? Vetar koji duva iz Hackney-ija prebrzo bi se mogao nazvati cinizmom; njegova razorna snaga dolazi iz inertnosti kolektivnog duha i intelekta, i vetar me gotovo slama utiskom da je sva snaga tog duha u konformizmu u okvirima umerenog levičarstva. I da svakim delićom svog amorfnog tela vapi za nekim sažetim manifestom kako bi pobornicima olakšali muke i dali upute kada treba da se u bioskopu smeju, a kada da plaču.

Vetrovi jedne, engleske, kulture ionako me šibaju najčešće u bioskopima. Tu, umesto na pijacu, odlazim da ispipam puls kolektivnog duha i svoj sopstveni puls u odnosu na koletktivni. Hoćemo li se stopti, ta publika, ta fokus grupa srednje klase u bioskposkom mraku, i koje će (srednje) vrednosti svojim reakcijama isfiltrirati do beline dane? U situacijama sučeljavanja pulseva uglavnom sam poražena. Lirski dokazi iz bioskopa, bez posebnog redosleda: Nova američko-engleska osećajnost uobličena filmom Synecdoche- u svakom bioskopskom redu bar jedna, njačešće muška, osoba plače. Ja ne plačem iz istih razloga kao Charlie Kaufaman, reći ću samo toliko. Portuguese Nun- filmsko ljubavno pismo gradu kojem bih i sama napisala stotinu ljubavnih pisma- Lisabonu, ali napisani od francuske pretenciozne ruke teraju prijateljicu i mene na smeh. Na kraju filma starija gospodja nam čita bukvicu. U Engleskoj, ako ste Francuz, čestitam, vi ste umetnik. Konačno, Tree of Life, Drvo života. Iz bioskopskog mraka pa pravo u sve vodeće listove izlazi presuda kojoj se svidja fotografija, ne i poruka. Kod mene je opet uzvodno- filmski jezik me je upleo a glas u filmu uvukao u svoju molitvu, ali da sam mogla da biram ja bih izabrala sasvim drugačije slike i boje, jer mi je i sama reč eden, umesto raj ili paradise, kičast, i ne zamišljam ga na američkom jugu.

Moje redovne posete londonskim bioskopima završavaju se u vetrometini. Zameo me je vetar; ili je to voda i struja i nesporazumi nastali od toga- kud oni nizvodno ja tu uzvodno.

Van bioskopa ostajem sa svojim utiskom da je identitet nemoguće sagraditi prolaskom kroz glavnu ulicu. Svi koji krenu glavnom ulicom da se pomažu multikulturalnošću, da kupe namirnice iz čitavog sveta od prodavaca iz čitavog sveta, vrate se kući sa istim identitetom s kojim su otišli i korpom punom namirnica. Ne zavaravam se da sam iznad zamki glavnih ulica, i još znam da se nevino radujem đevrecima u turskim pekarama, poljskim knedlama, jevrejskim bejglovima. Nemam imigrantski pelcer protiv predrasuda ili površnosti, samo osećaj da se teže pliva uzvodno.

Od ovakvih vetrova čovek, ja, može da se sakrije u ruske klasike i devetnaesti vek, veoma jak antibiotik cinizmu, ili u jedan od dva aviona- Jat ili Wizz Air. U susret starim vetrovima koji me tuku na nove načine. Dve kompanije voze na teren gde moj duh sklon komplikacijama uvek panično zapazi svega dve kordinate i neprikosnovenu vladavinu- ili ili. Ili si zverka u tranziciji, ljubitelj evropskih tekovina kako ti se predočavaju, sve ti svetsko prija, i Noleta ti je dosta a gost iz Londona ti je više brat nego ne-gost i ne iz Londona. Drugi ili je kritičan prema evropskim vrednstima kako mu se predočavaju. Hladno mu je tamo, razum mu je sinonim za proračun, iako razumom sastavaljaju ideje i o razumu i o srcu. Englez je homo hladnjikus i za to ne treba ni emprije ni dokaza- to je u srcu oduvek zapisano. Često me ovi srčani vojnici ostave sa utiskom da su na svojim putevima daleko stigli, ali da su usput izgubili- srce, i pronasli, ne čak ni dogmu, već ego na onom mestu gde je srce nekada bilo. I učini mi se da je slatko pravoslavlje postalo u nekim slučajevima slatko sujeverje.

Od promaje ponekad potražim zaklon na trećem mestu, u nekoj trećoj zemlji. Odlazim tamo gde se ljudi odmaraju, pout Italije i njenog najvećeg ostrva. Divim se zaklonu a horizont nove kulture mi se otvara u svojoj turističkoj čistoti kao topla, životna, strasna, ukusna. Ali ne prodje ni sedam dana a da mi se ne ukaže zaokupljenost nekim lokalnim temima, neki opravdani strahovi od kredita i poreza, neki nevidljivi šavovi što ih vežu u nešto samo njima znano i osetim mehanizme provincijalizma. Onda znam šta mi je činiti- tražim dobar vetar da otplovim dalje i to u onaj grad gde plivam uzvodno ali koji neosporno ima jedan kvalitet- ne pripada nikome posebno, i niko me nikada nije tražio da se bilo kome priklonim ili da bilo šta dokažem. Niko se u njemu nikada nije hvalio svojim pripadanjem. Tu na miru plačem zbog promaje i nije me stid, jer me niko me zbog tog plača i ne pogleda.

Ovaj tekst zasnovan na lirskim dokazima, napisan pre nereda na ulicama britanskih gradova, zapravo je jedna velike lirska laž. Čitala sam mnoge eseje, pa i čitave teorije izrasle na ideji da je imigrantska kuća ptujuća, da je nema, da je izgubljena u prevodu, da je šum koji se ne čuje na sofisticiranim zvučnim prenosnicima, da je non-space, nalik aerodromu, da je u vremenu večitog jet-lega. Da je imigrantska istorija samo polu zapis, neartikulisani šumovi, notsalgija za budučnošću. A ono što sam shvatila čitajući nakodno ovaj zapis jeste da je u mom slučaju- pomalo sve to, ali najviše od svega- defanziva. Ne radi se o izgubljenim šumovima koje će tek nove tehnologije uhvatiti nekim supermodernim senzorima. Radi se o utišanom životnom stavu koji nalazi smisao u pripadnju stanju nepripadanja. Ne slažem sa sama sa sobom. Uostalom ne gledam filmove u Hackney, I to je lirska laž. A moja istina, ne bez veze sa najnovijim dogadjaima na ulicama Londona, je da se čovek I ne može odreći svojih deonica niti u jednoj sredini, već ih (pre ili kasnije) aktivno potražuje. Britansko će društvo verovatno propustiti još jednu šansu za samoizlečenje. Pojedinac nikako ne bi smeo.

Umesto da ga gleda u oči dok se sprema da joj govori o nečemu zašta je napomenuo da je važno, ona netrmice pilji u njihove senke. Smatra da je još važnije da mu skrene pažnju na činjenicu da su im senke iskrivljene na jedan neprirodan način. Trebalo bi da nadju bolji ugao za stajanje jedno naspram drugog, tako joj se čini. Ali on je već tri puta uzadahnuo i proguato svoj dah, i već je nekoliko puta srknuo čaj, otvorio i zatvorio prozor. Šta je to toliko važno što bi mogao da joj kaže? Šta bi mogao da joj kaže što ona već ne zna?

Toliko dugo je zagledana u njihove senke da počinje da sumnja nisu li tamni obrisi ti koji prvi prave pokrete a njih dvoje ih slede? Sve joj se čini, uverena je, da večeras neće pričati o hemijskom čišćenju, prećutaće činjenicu da je našla radnju još bliže njegovom stanu gde je cena po košulji i odelu niža. Ne veruje ni da će da je pita bilo šta o prednostima na koje ima pravo a koje je ona pronašla u devetoj tački ugovora za telefon i internet, i o kojima mu je ostavila poruku na poslu.  Ona je sigurna, po grču na njegovom licu, da joj večeras neće usput pokazati oglas za prevodioca zašta ona ima potrebne kvalifikacije. Neće pričati o nečemu što jeste, već o nečemu što bi trebalo da bude. To je procena u njenom stomaku. Po grču koji mu ne silazi sa lica, ni nakon desetog polaganog gutljaja čaja, po oklevanju, ona se plaši da šta god da kaže pašće kao presuda. One senke na zidu, oni savršeni tamni obrisi, nisu sposobne da ih preteknu, da ih uslove nekom teško izvodljivom siluetom. Ne, ostaće njih dvoje, na koje će pasti nekakve reči, kao teška kiša, prirodni proces koji će ih poguarati iz larve, lepog stanja nastajanja, u nešto sa konačnim oblikom, pa tim I neizbežnim krajem. A mogli su da budu dve senke medju milionima drugih u metropli. Nakon što se odvaži da joj kaže nešto o nečemu bitnom, mogli bi da postanu zveri, usredsredjeni svakog minuta samo na ono što im je potrebno za opstanak.

Mučenje postaje sve to. Mučenje su ti minuti rastegnuti u šezdest pojednačnih sićušnih sekundi, toliko odeljenih jedna od druge da bi svaku mogla da nacrta i razlikuje. Sekunde čiji je jedini smisao da se poslože kao paževi pred kraljevskim izlaskom njegovih važnih reči. Primećuje usput da mu se vrat isijava od sićušnih kapljica znoja i ona bi najradije pokupila prstom tanušnu vodene nisku. Ili, još bolje, uvukla bi se ispod njegove miške i tu sačekala da prodju sve te silne sekunde što vise nad njima.

On se zaista odlučivao da joj nešto kaže. Da je uvuče u svoji budni svet. Da korumpira njihovo stanje. Reći sve to nije mu lako pogotovo sada kada je ona u jednoj od svojih bezbrojnih diverzija, zagledana čas u zid, čas u papire, čas zvrji kroz prozor ili naglo ustaje i vraća se još brže. Ponekada se pita da li su slučajna ta njena skretanja i da li je zaista toliko zanimaju ugovori za internet i telefon da ga tim povodom hitno zove na posao?

Kroz utrobu zemlje prolazio je zadnji metro te večeri, pod se zatresao, stekleni sto i prozor zvecnuli su mu u čast. I vetar bez koga gotovo da nikada i nisu bili, uvukao se kroz poluotvoreni prozor i razabacao po sobi šumove uličnih razgovora. Bujno drveće je njišući uspavljivalo ulicu a pokvarena ulična svetiljka je od kvara mangupski namigivala svima te noći. Metropola mu je u njegovom stanu rasprostrela savršenu pozornicu da izvede svoj govor. Pa ipak njemu je nešto drugo palo na pamet. Da ju zagrli tako da od njihovih senki na zidu, u koje uporno zuri, ostane samo veliki crni besmisleni oblik. I da se smeje dok se ona batrga ispod njegove miške i bezuspešno pokušava da izbaci makar jednu ruku kako bi senkama vratila obličje ljudskih silueta.

Dani su dugi i svetli, leti, u metropoli. On je onaj isti čovek dok posmatra dugi letnji dan, u sedam sati, kakav je bio i početkom godine kada je u isto vreme sa prozora njegovog stana gledao u duboki mrak. Isti čovek koga pred veče obuzme blagi umor a glava mu postane tesna za nove ili velike misli. Pa ipak jedan utisak obleće kao mušica oko njegovog umora i na silu se uobličava u misao; da su večernje vesti koje čuje sa radija- greška. Da ne treba da odlaze u etar beline dana. Ne bi trebalo da se čuju, dok još uvek ima puno sunca. Sve mu se čini da prava namera spikera nije da dubokim, ozbiljnim glasovima saopštavaju novosti iz sveta politike i ekonomije, već da objave samo jednu jedinu stvar- da je zavladalo stanje ispremeštanosti. Da je sve tamo gde ne bi trebalo da bude. Tako mu se čini u izmaglici umora, u oblaku pare koja se izdiže iznad šoljice belog čaja koju steže uprkos vrelini i crvenim pečatima koji mu se urezuju u dlanove. Sve je ispremeštano; večernje vesti na svetlosti dana, večera za kojom nema apetita, park ispred njegovog stana koji se zatvara dok traje dan. Daleko je trenutak kada će zasvetliti mesec, a ljudi već žure da završe dan. On je onaj isti čovek kome je važan redolsled i poredak, koji ozbiljno sumnja u sve, pa i u sebe, tokom smene godišnjih doba. Zato strepi od zvona, ne od onog koje se čuje sa radija kao najva za vesti, već od digitalnog zvona na vratima i njenog dolaska u ovakvo svetlom predvečerju. Vesti, večera, pamučne letnje majice, vetar sa severa, ona… sve to mora doći s mrakom, noću. Nema sumnje da ju voli, ali nije siguran da joj je mesto u ovako svetlim, belim danima. I u letu uopšte. Nije siguran da zna šta bi se desilo ako bi počela da se znoji; da li bi to zančilo da počinje da se topi? Da je sve ispremeštano, tako je osećao, i ni topli čaj nije mogao da umiri sve što se uskovitlalo u njemu.

Sedeći nepomično za staklenim stolom, sa šoljom čaja u ruci, on je strepeo od zvona. Strepeo je od te lažne neminovnosti, od iluzuje da nekakv dogovor garantuje da će već za koji trenutka čuti moderno digitalno zvono. Strepeo je od trenutka kada će je ugledati kako stoji ispred vrata i izgledati, kao što i uvek izgleda, kao da je došla prvi put. U njenoj zbunjenosti, za koju više ne veruje da je prolazna, on će joj skinuti torbu sa ramena, ili jaknu, i na taj način objaviti, dati znakove, da nije zalutala, da se poznaju. Gledaće ga svojim velikim očima i procenjivati da li je to baš tako, da li se zaista poznaju i da li je u stanu u koji je naumila da dodje. Pomoći će joj oko torbe i ponašaće se kao da vlada njenom zbunjenošću, kao da zna gde je tačno uvodi iz hodnika. Jer već je voli, prebrzo i tajno. A svoje iznenadjenje njenim dolaskom i pitanje zbog čega dolazi, sakriće u velikom osmehu i gutljaju belog čaja.

Još uvek je onaj isti čovek dok spava; ne dolazi mu san koji bi ga mogao zavarati, učiniti da se zaboravi. Umesto toga, on se često iskrada iz svojih snova, ostavlja svog dvojnika na poprištu noćnih drama da pilji u dogadjaje u koje ionako ne veruje. Izveštio se da se iskrade iz dosadnih snova i da ju noću posmatra koliko mu je volja. Da se smeje i noću licu koje je, iznenadjeno, zgrčio duboki san. I iako nije mogao znati o čemu to ona sanja, i od samih pretpostavki, on se smejao. Noću, usnula, bila je sasvim drugačija. Noć joj učvršćava neki novi, njemu nepoznati, identitet; rastopi njene dnevne priče i osmehe koje namešta za svaku priliku. Usnula, ona je potpuno svoja, činilo mu se, više nego i u jednom trenutku budnosti. Smela, jasna, odlučna da se preda snu. Kada pred jutro spazi trzaj na licu koji označava početak njenog budjenja, on zatvara oči i glumi da spava. Mirno leži pored njene grčevite borbe tokom koje pokušava da se seti ko je, te žuri da poslaže u sebi sve misli i odrednice koje je izgubila u toku noći. Sasvim mirno leži pored nje, bez imalo straha, smešno mu je kada oseti da joj u jutarnjoj panici prolaze misli o tome koji je ugovor najlakše otkazati- telefon, stan ili internet- u slučaju bega?

Sad pred njen dolazak, u minutima pre nego što će čuti zvono, u letnjem, potpuno belom predvečerju, on i dalje nema straha. Samo strepnju i osećaj da je sve ispremeštano. Strepnju da se u dugim letnjim danima, kada se više ničemu ne zna redosled, ne pobrka ono što sme da joj pokaže i ono što ne bi smeo. Strepnju da će doći prerano, dok još ništa u njemu nije posloženo, dok je svetlost dana još tolika da bi mogla da je istopi. Kada bi znala koliko mu nedostaje da čuje vesti na radiju onda kad im je vreme, u tami, dok je sam, ona bi odustala. I kada bi znala da ponekada čezne za onim u šta je siguran- u onog sebe oblikovanog usamljenošću i budnošću, i da je svaki drugi on, pa i onaj koga je smislila ona, onaj koji se svemu smeje, stranac u koga nema dugoročnog poverenja. Kada bi znala koliko se dobro snalazi u praznini svog života možda bi odustala od daljih koraka još na početku njegove ulice i prvim se metroom vratila u tu sobu koju nikada nije video. Možda bi već večeras sastavljala otkazna pisma, otkazivala ugovore i plaćala globe, kada bi samo znala kakve nedopustive čežnje oseća u sebi. Kada bi sve to ona znala, stegnuo je šolju čaja još čvršće, možda bi još večeras počela da se znoji i nestala.

A opet, priseća se u zadnjim minutama pred zvonom, da ponekada u njemu tinja nada da bi mogao da bude i stari i novi čovek istovremeno, da može da ju voli i tako večito budan, nezanesen, osetljiv na poretke ljudi i godišnjih doba. Ponekad, sav se ozari od osećaja da su u gradu u kome ih ometaju miloni drugih ljudi, pronašli jedno drugog. Tada pomisli da konačno jeste u snu, i iako nema uvid šta je to pravi san, učini mu se da ima svako pravo da proglasi da je sve to, sav taj njegov novi život, još bolji od pravog sna.

U minutama neizvesnosti pre zvona, u kome su mu se misli uskovitlale poput vira u mirnom moru, otvorio je širom prozor i dopustio laganom vetru da dotuče njegov umor.

Nastaviće se…